- Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

U knji­zi „De­mo­kra­ti­ja pro­tiv sa­me se­be“ Mar­se­la Go­šea na­zna­če­ne su pro­ti­vr­ječ­no­sti de­mo­kra­ti­je kao pu­ta čo­vje­čan­stva. Na­če­la usvo­je­na u Fran­cu­skoj po­sli­je Bur­žo­a­ske re­vo­lu­ci­je 1789. go­di­ne mo­že­mo zva­ti do­stig­nu­ći­ma de­mo­kra­ti­je. Po­ra­že­ni to­ta­li­tar­ni re­žim u So­vjet­skom Sa­ve­zu ozna­čio je po­bje­du in­di­vi­du­al­nog na ra­čun ko­lek­tiv­nog. Du­a­li­zam pri­ro­de od­ra­ža­va se i na du­a­li­zam čo­vječ­jeg ustroj­stva. U in­di­vi­du­a­li­stič­kim si­ste­mi­ma glav­na cr­ta čo­vje­ka je okre­nu­ta pre­ma svo­joj unu­tra­šnjo­sti ili dvo­stru­ko­sti. Po­što je ulo­ga re­li­gi­je u XVI vi­je­ku u Fran­cu­skoj iz­gu­bi­la pri­mat i na zna­ča­ju, to je po­če­tak de­mo­kra­ti­je ve­zan za se­ku­lar­nu dr­ža­vu. Ka­ko se re­li­gi­o­zan čo­vjek okre­će pre­ma „spo­lja­šnjoj dru­go­sti“ ili Bo­gu, to svo­je ci­lje­ve i stre­mlje­nja okre­će pre­ma ima­gi­na­ci­ji. Ta ima­gi­na­ci­ja ima po­zi­tiv­ne cr­te ko­je u fo­ku­su ima­ju ne­pri­ko­sno­ve­ni auto­ri­tet. Ze­malj­ske du­žno­sti pri to­me sta­vlja­ju se u dru­gi plan kao i lič­na ini­ci­ja­ti­va i lič­na od­go­vor­nost u rje­ša­va­nju ze­malj­skih za­da­ta­ka.
Ni­je ču­do što su fran­cu­ski pro­svje­ti­te­lji ima­li uzor u Kon­fu­či­ju, ko­ji je sma­trao da je re­li­gi­ja jed­na vr­sta za­blu­de i da sam čo­vjek mo­ra pre­u­ze­ti od­go­vor­nost za svo­ju sud­bi­nu. Još kad se to­me do­da da svo­jim lič­nim pri­mje­rom cr­kve­na li­ca pod­gri­ja­va­ju te­zu da se re­li­gi­ja ne mo­že po­is­to­vi­je­ti­ti sa mo­ra­lom, do­la­zi­mo do či­nje­ni­ce ko­ju je po­na­vljao Kon­fu­či­je – da je mo­ral na­sljed­na ka­te­go­ri­ja.
Da se vra­ti­mo po­čet­ku tek­sta o in­di­vi­du­a­li­stič­kim si­ste­mi­ma i unu­tra­šnjoj dvo­stru­ko­sti i nje­noj slo­bod­noj te­žnji da se iz­ra­zi. Ona u se­bi pod­ra­zu­mi­je­va jed­no pri­zna­to sta­nje i jed­no ili vi­še njih ne­pri­zna­tih. U svim tim va­ri­ja­ci­ja­ma lič­no­sti i nje­nih sta­nja, gu­bi se do­sljed­nost, a sa­mim tim i pra­vič­nost. Čo­vjek da­na­šnji­ce sve je vi­še iz­gu­bljen u ne­do­sljed­no­sti i otu­đe­nju lič­no­sti pro­u­zro­ko­va­nom in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­jom, gu­bi se smi­sao ži­vo­ta, i pe­ri­fer­ne stva­ri po­sta­ju su­štin­ski zna­čaj­ne.
Isto ta­ko, for­si­ra­nje „spo­lja­šnje dvo­stru­ko­sti“, ima za po­slje­di­cu ne­is­kre­nost i neo­bjek­tiv­nost pre­ma sa­mom se­bi, te­že­ći da­le­kim ci­lje­vi­ma ko­je pro­pa­gi­ra re­li­gi­ja – svo­jom ne­mo­gu­ćom mi­si­jom. U oba slu­ča­ja, ži­vot­no sa­mo­do­ka­zi­va­nje i do­sljed­nost, sta­vlja­ju se u dru­gi plan. Do­slje­dan i mo­ra­lan ži­vot je naj­te­ži za­da­tak za čo­vje­ka, pa on pri­bje­ga­va „ino­sti­ma“ i za svo­je po­stup­ke tra­ži oprav­da­nje u „za­blu­da­ma“.
Ako nam „fik­ci­ja“ po­sta­je uzo­rom, mi se vra­ća­mo u da­le­ku pro­šlost, a ako unu­tra­šnja dvo­stru­kost po­sta­je uzor, to pred­sta­vlja kraj bu­duć­no­sti. Dvi­je tre­ći­ne sta­nov­ni­štva u Fran­cu­skoj je sta­ri­je do­bi, a tek jed­na tre­ći­na je omla­di­na. Ostva­ru­je se prog­no­za iz 90-ih, da će 2030. Fran­cu­sku za­hva­ti­ti bi­je­la ku­ga i do­ma­će sta­nov­ni­štvo će iz­gu­bi­ti ve­ći­nu.
Da li smo do­šli do kra­ja de­mo­kra­ti­je kao zad­njeg ob­li­ka ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je i vra­ća­mo se u pro­šlost i u do­ba var­var­stva? Sve su ovo raz­lo­zi za is­pi­ti­va­nje pre­đe­nog pu­ta isto­ri­je ko­ji tra­že no­va rje­še­nja na ko­ja će čo­vjek bu­duć­no­sti mo­ra­ti da ubr­zo od­go­vo­ri.